Dobar dan, svijete!

Dragi posjetitelji web stranice ogclub.hr !
Na ovoj adresi i pod ovim nazivom članovi udruge O & G Club će povremeno iznositi neke svoje spoznaje i stavove vezane uz teme od interesa za našu populaciju (prijevod riječi „naša populacija“ je „ osobe starije životne dobi“) Možda ih nađete interesantnima. Možda vam se svide, možda i ne, pa molimo komentirajte. Nastojati ćemo prenijeti ona iskustva i informacije za koja smatramo da bi mogla koristiti našoj populaciji.

Nisam skočila „iz paštete“. U karikaturi sam.

S i l v a n a

4 odgovora na “Dobar dan, svijete!”

  1. Uz čestitke ujedno i moj prilog za Udrugu Old&Gold – kako osunčati jesen života
    U 21. veku životnu dob određuju brojni društveni trendovi i ono što je interesantno istovremeno starija populacija više nego ikad ranije utiče na iste. Starenje stanovništva predstavlja jednu od najvećih društvenih transformacija. Ubrzo će svet imati više starih ljudi nego dece i veoma starih osoba će biti više nego ikada ranije. Starenje stanovništva i produženje životne dobi danas predstavlja jedan od najvećih uspeha čovečanstva. Privreda se globalizuje, sve više ljudi živi i radi u gradovima, obrazac porodice se menja, a tehnologija ubrzano razvija i jedan od velikih izazova je socijalizacija starijih i njihovo uključivanje u sve tokove, jer su stare osobe pod većim rizikom da budu na neki način “izopštene”, te je svaka inicijativa za njihovo okupljanje oko jedne ili nekoliko ideja zaista dobrodošla.
    Svet
    • Procenjuje se da će se procenat starih osoba preko 60 godina skoro udvostručiti u periodu između 2000. i 2050. godine. Očekuje se da apsolutni broj ljudi starosti 60 i više godina poraste sa 605 miliona na 2 milijarde u istom periodu, dok će se broj osoba starijih 80 i više godina biti skoro četiri puta veći do 2050. godine i iznosiće 395 miliona.
    • Broj osoba starijih od 65 godina premašiće broj dece mlađe od 5 godina u narednih pet godina, a do 2050. godine i broj dece mlađe od 14 godina.
    • Danas većina starih osoba živi u ekonomski slabo razvijenim i nerazvijenim zemljama, i oni će činiti 80% populacije do 2050. godine.
    Evropa

    • Više od 160 miliona ljudi je starosti preko 60 godina.
    • Predviđa se da će se očekivani životni vek u EU produžiti za 8,5 godina kod muškaraca i 6,9 kod žena,
    • Prosečna starost muškaraca će se produžiti sa 76 godina u 2008. godini na 84,5 godina, a kod žena sa 82,1 godina na 89 godina do 2060. godine.
    • Očekuje se utrostručenje broja osoba starosti preko 80 godina sa 22 miliona u 2008. godini na 61 milion u 2060. godini.
    Međunarodni dan “Osunčane jeseni života” (ustanovljen rezolucijom UN 1990.g.) je 01. oktobar(listopad), jedan od najlepših meseci u godini i on se obeležava nizom manifestacija a većina tih okupljanja se završava plesom.

    Mile Kluz

  2. Da li proleće zaista predivno ili je to samo zbog nas…….
    … jednom sam se u proleće vozio javnim prevozom…. par mesta ispred mene sedela je jedna devojka….. tri cetiri puta pogled pređe jedan preko drugih, zagledaš se, nasmešiš i tako……. ja se nasmejao, ona još više, ja skrenuo pogled, ona gleda u mene, ja pogledam, ona se još više nasmeje i skrene pogled…. ja isto…. na kraju sam stajao pokrivenih očiju i umirao od smjeha…… i onda je ona sa svoje dve prijateljice izašla na stanici……uglavnom… osećao sam se posebno ….onako, znate, gledate sve te filmove, ljudi se sretnu dok kontener za smeće juri pa padnu jedno na drugog i sve…..i naravno da bi ti osetio ljubav, da bi te prozdirale zene pogledom iz tramvaja, ti kupujes bolji dezodorans, vezbas, brijes se.. bildujes, zaduzujes se da bi kupio bolji auto…….a vecito sanjas ovakvu situaciju……… no nije situacija toliko bitna po sebi… bitno je ono o cemu sam ja posle razmisljao…. cemu se ona smejala… prvobitna impresija je da se smejuljila meni, jer sam tako zgodan i seksi… jer imam nesto u ocima….. jer sam neki njen lik iz filma…. jer je i ona zamislila da se s nekim sretne dok kontejner juri niz ulicu, kao u filmu….. a mozda je samo bila naduvana ili pijana pa joj je bilo smesno… mozda se kikotala sa svojim koleginicama i bilo joj je uzasno smesno nesto drugo… mozda je meni bila zalepljena zvakaca guma za jaknu pa se sve rastezalo po busu pa je to bilo smesno…. mozda sam izgledao kretenski pogotovo kad je vidila da se ja njoj smeskam…….. ali nema veze… meni je tad bilo proleće, ja sam doživeo platonski flert, smeškanje, film, mašta, osetio sam se poželjnim….. a možda sam to samo hteo…. i to je razlika između istine i doživljaja…. i koliko god u životu nešto bilo činjenično drugačije, dogodilo se upravo onako kako smo mi to doživeli, onako ulepšano ili poružnjeno, ali drugačije od stvarnosti…. i zašto možda kvariti stvarnost, zašto se odreći nečeg lepog zbog druge spoznaje, jer to nije zabluda, to je samo impresija…. a impresija ipak može postati stvarnost….
    …… uživajte u proleću……:)…… jer kišu, iako je možda u stvarnosti lepa ne doživljavate tako…. pa zbog nje mrzite jesen….. ili onako pokisli ne gledate smeši li vam se neko u tramvaju ili autobusu….
    …. jer kišu ne mrzimo zbog kiše…. nego je mrzimo zbog onoga što moramo obavljati po kiši, a ne želimo…….
    Ovo sam zapisao pre petnaestak godina…..više ne idem javnim prevozom…… a trebalo bi…. proleće se mora doživeti, osetiti, maštati……prolećem napupi sve: i osmesi, i poprsja i šminka…….. a i mi se raširimo, onako skupljeni posle zime…..ceo svet je naš…….sutra ću na posao prevozom, odatle se bolje vidi proleće.

  3. Prelijepo izrečeno, tako istinito i poželjno! Da, proljeće je divno, ali samo zbog nas. Jedino ga naš doživljaj može učiniti divnim. I zato se radujem pridružiti O&G Clubu da se međusobno podržimo u tome da gledamo divno proljeće, živimo zlatne godine i uživamo u svakom danu i susretu.

  4. SVEKRVA SA TETKOM (Nađeno u mojem dnevniku)

    Sećam se, moj mlađi sin Mihailo nije imao ni dve godine kad je ovladao rečima mama, tata, baba i deda. Izađemo mi u park, Mihailo vidi neku ženu i poviče sav srećan: „Mama, eno baba!“ Kuku meni, žena nema ni 40 godina! Samo nas je prosterilila pogledom. I gde ja njoj sad da se izvinjavam i objašnjavam da jedna je majka i da su za moje dete sve druge žene na svetu osim mene – babe! Mada, kad sad bolje razmislim, šta je dete krivo što mu se jedna baba farba u crveno, a druga u plavo? Mislim, u moje vreme babe su bile sede i nije bilo šansi da omašim.
    Mihailo sad ima pune četiri godine i nekoliko tomova neispisane antologije blamova koje je priredio svojim jadnim roditeljima, stavljajući nas milion puta u situaciju da crvenimo kad on lupi nešto, a mi ostanemo živi. Znate ono kad kažu, mala deca, mala briga, velika deca, velika briga. Kad su blamovi u pitanju, onda je to obrnuto proporcionalno. Što je manje dete to je veći blam za roditelja. Vrlo prosto, ako Mihailo, kad odemo kod Vladinih na ručak, kaže, „Baba, jel ćeš opet da nam daš pečenje iz zamrzivača što ti je ostalo od slave“, onda je jasno da to nije dete izmislilo nego čulo od roditelja. I kako ja u toj situaciji da se sperem pred svekrvom koja nepogrešivo zna da sam samo ja tako nešto mogla da kažem jer je za njenog sina njena varjača (u kulinarskom smislu, podrazumeva se) – svetinja!
    Da li je gore kad vas dete izblamira pred svekrvom ili gomilom neznanaca, prosudite sami. Ulazi ja tako letos s Mihailom u samoposlugu i on s vrata počne da traži sladoled, a samo što je jedan već pojeo. Ja, naravno, kažem, da ne može, a on se prodere: „Mama, kupi mi sladoled! Nikad nisam jeo sladoled!“ i pusti slap suza, kao da je odvrnuo česmu. Pošto je već cela samoposluga gledala samo u moje slinavo, histerično dete koje nikad nije okusilo sladoled, i mene, grešnu majku, šta ću, momentalno mu tutnem kornet u ruke. Znam da nije pedagoški, ali ko bi u takvom trenutku dostojanstveno izdržao neizgovorene reči osude koje su im prosto virile iz očiju: „Vidi je, važno da se natakarila na štikle, ko zna koliko joj koštaju ove sandale, a nema 50 dinara da detetu kupi sladoled!“
    Pre neko veče odemo svi četvoro u piceriju. Ovo je važan trenutak u našoj porodičnoj istoriji budući da je prethodnog puta Mihailo svukao stoljnjak s tanjirima punim vruće čorbe i oterao nas iz restorana pre nego što smo i počeli obrok. Ovog puta Mihailo je stvarno bio za primer. Samo što smo ga pohvalili kako je dobar, kad dete, ni pet, ni šest, primeti na sav glas: „Tata, tata, vidi, onaj čika nema kosu!“ I to tri puta zaredom, dok se tata, šapatom, nije složio s njim: „Jeste, sine, čika se tako šiša.“ O, užasa, čika stvarno nije imao kosu, uopšte! Mislim, ne da se nije tako šišao, nego je bio ćelav ko iz udžbenika anatomije. Sva sreća da je bio zadubljen u romantičan razgovor s nekom gospođicom pa se nije ni okrenuo, inače ko zna kako bi se tata proveo što mu je sin tako nepristojan. Mada, opet, kako detetu objasniti gde je pogrešilo? A tek čiki?
    Priređivao je Mihailo tati i gore blamove. A jedan se već neko vreme ponavlja kao košmar, iz nedelje u nedelju. To je, naime, onog dana kad Vlada ne radi i kad se nikome, pogotovo ne onima koji ga zovu zbog posla, ne javlja na mobilni. To Mihailu ni najmanje ne smeta da se, dok tata drema s novinama preko glave, dočepa njegovog mobilnog i mahnito počne da pritiska dugmiće. I šta se onda desi? Pa, pritisne i ono kojim pozove sve one ljude od kojih tata ima propuštene pozive pa se sit ispriča sa čikama za koje je tog dana njegov tata „na pecanju, na Maldivima, u komi“, tačnije, svuda gde eto, slučajno, nije mogao čuti da mobilni zvoni. I šta će, moj jadni muž, kad već drekne na Mihaila da ostavi telefon mora i on da se javi čiki.
    Razgovori s nepoznatim čikama preko mobilnog još umeju da budu i simpatični (svima osim tati, naravno), ali kad vam se zbog te njemu, ne znam zašto, magnetski privlačne spravice s dugmićima, trajno poremete odnosi s familijom, onda je to stvarno nezgodno. Pozovem ja jednom neku svoju dalju tetku, da je pitam za zdravlje i da je, da izvinete, na finjaka „otkačim“ za Mihailov rođendan. Grešna mi duša, tetka je dobra žena, ali malo dosadna i nekako nije za veće, mlađe društvo. „Znaš, tetkice, svi nešto kašljemo, a i nismo nešto pri parama za neko veliko slavlje, pozvaćemo te na tortu drugom prilikom“, kažem joj i krenem da spremam slavlje. U stvaralačkom zanosu, zaglušena zvukom miksera, uopšte ne obratim pažnju na Mihaila koji je gledao crtani. Pogađate, moje pametno dete je, naravno, pritisnulo „redial“ dugme na telefonu, dobilo „tetkicu“ i propisno me otkucalo: da je bio u školici, da ne kašlje, da mama peče jagnje i da će nam sutra doći i babe i dede i kumovi i ujka i ujna i tetka i teča i svi njegovi drugari… Šta da vam kažem, tetka zbog ovog ni dan danas neće da priča sa mnom. Diplomatske odnose održava samo sa Mihailom.

Odgovori na Jasna Krainz Otkaži odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.